Tamo su čudni crepovi iz Renesanse, koji nas čuvaju od zaborava, ciglice prosute po putu, koje nas vode do Oza, duhovi zarobljeni u bocama, Pandorine kutije, svećnjaci i drangulije, beli kamenčići koje je Ivica brižno prosuo da spasi svoju sestru i sebe, stvari koje nas podsećaju da imamo dušu, da smo živi i da je večnost samo tren. Tamo gde je život moguć i da bajke postoje i da je tuga ponekad lepa. Da postoji pustinja ali u njoj najlepši cvet i bistri izvor sa hladnom vodom i zvezdano nebo kao kaleidoskop i Sunce, narandžasto, prijateljsko i svež vazduh i osećaj da je lepo biti ovde... Uđite, slobodno.
Bez mašte smo svi isti.
Нема коментара:
Постави коментар